In memoriam jednoj jedinoj Nadi Simić
Nije prvi put da mi se desi da kada mi jave da je neko umro, ja osetim kao da sam na nekoj direktnoj liniji sa tom osobom koju zamišljam mirnu i usnulu i tri puta u sebi jako „viknem“: volim te, volim te, volim te. I potpuno sam sigurna da me ta osoba u tom trenutku čuje. Jutros sam bila na liniji sa baka Nadom. Poslednjom od stare garde odnosno mojih babo-dedosa. „Volim te, volim te, volim te“, kao da sam viknula (ako smo već prihvatili da je moguće vikati u sebi) baš glasno za sve njih, sad dok je „otrvoren portal“ da mogu da me čuju. Pošto naravno zamišljam da je tamo čeka cela ekipa, plus njena sestra i mama koje nisam upoznala, u nekom okruženju i vremenu koje i dalje postoji kakvo je bilo ali je geografski izmešteno. Tamo gde je zamišljam je naša zgrada ali izgleda kao nekad, dvorište je lepo sređeno sa kanama i kućicom za pse i Spajkijem koji drema u hladu i deda Jovicom koji puši jake cigare u pauzi košenja trave i mazi ga nogom, ali Spajkiju to ne smeta. Međutim, ispod ovog
