Da li je pojam sigurnosti danas prestao da nosi ikakav smisao?

"U samo jednom trenutku, život ti se promeni u potpunosti i zauvek.", rekla mi je draga osoba jutros. "Ne mogu, niti želim uopšte da znam kako će izgledati sutra.", nastavila je. Zatim smo ćutale nakratko. Jer to je tako i tu se ništa ne može učiniti. 

Mislim da ni ne slutimo koje će sve posledice ovog groznog perioda da nas sustignu i od čega smo nesvesno odustajali, odnosno šta smo sve prigrlili kao datost. Sa čime smo se sve pomirili i sa čime ćemo se pomiriti. 

Međutim, ono što me brine više od svega je to da je pojam sigurnosti naprosto prestao da postoji. Istina, nikada nam ništa nije bilo garantovano i ne bih mešala ta dva pojma. I da, naravno da je konstanta ciklična promena prirodna stvar. Ali i ta promena obično ima (ili je imala) nekakav ritam, nekakvu logiku stvari, nekakve, barem minimalne pravilnosti.

Sve su to stvari koje sve teže i teže vidim - prirodan ritam, logika, pravilnost. Sve više stvari naginju hibridnosti od kojih većina nema nikakvog smisla. A kada se ta dragocenost zvana trag smisla i postigne, postigla se slučajno. 

Kao da sa pojavom pandemije nepredvidivog virusa nestaje i svaka predvidivost stvari oko nas. Kao da se sve sliva u neku vrstu aproksimativnog dijagnostifikovanja gde ne postoji druga opcija već se mora oslanjati na nagađanja, na čekanje nekakve procene koja pada sa neba, kao da je neko konstantno - "može biti ali ne mora da znači" natkrililo realnost poput oblaka koji odbija da se pomeri. Život postoji samo u senci tog oblaka, a u njoj se ne vide jasno obrisi stvari niti putanja. 

U toj magli, osoba teško može formirati nekakva nadanja, a život bez nade je... pa kao obitavanje u prostoriji koja ima sve životne potrepštine osim dovoljnu količinu svetlosti. Nije nemoguće snalaziti se u pomračini neko vreme, ali to vreme ne sme biti neodređeno. 

Tako se ja bar osećam ovih dana. Svet se okrenuo naglavačke. Ljudi nas napuštaju brzinom svetlosti i bez ikakvog smisla, bolest kao loptica na ruletu iznova i iznova pada na rendom polja noseći sa sobom uloge života sa stola. 

Planeta je bolesna i ne zna joj se lek. Zna se samo da nije dobro. Da se gušimo. Da nemamo baš preterano puno vremena. Nekakva računica je u procesu beskrajne kalkulacije jer kao da očekujemo da nas spasu brojevi i pozicioniranje nebeskih tela nad nama nego nekakav zdrav razum. Kao da smo u nešto poput zdravog razuma uopšte i prestali da verujemo.

 

Ili je mene prosto stigao neki duboko nataloženi umor i strah kome nisam pustila da promoli glavu na površinu još od prve realizacije da je situacija vanredna ali da niko zapravo ne zna šta to znači - vandredna kako? 

Možda sam potiskivala teskobu i čekala da prođe, da se stvari vrate u ravnotežu. Ali to se ne dešava. Ili sama pretnja polako gasne i slabi, ali je virus poretku stvari uradio isto što radi i ljudskom organizmu, probudio je sve tihe upalne procese, zamutio sve što smo mislili da znamo, oslabio mnoge funkcije i onda je, onima, koje nije poveo sa sobom, rekao - hajde sad, nastavi dalje, ali imaj u vidu ništa nije više kako je bilo. 

Sigurna je jedino nesigurnost i po koji predah između dva izdržaja. A ja sam umorna. 

Ipak, postoje uvek oni koji čak ni taj umor ne mogu sebi priuštiti - zato pustite poruku na 3030 na bilo koji od previše brojeva uključenih u akciju budi human.