In memoriam jednoj jedinoj Nadi Simić

 Nije prvi put da mi se desi da kada mi jave da je neko umro, ja osetim kao da sam na nekoj direktnoj liniji sa tom osobom koju zamišljam mirnu i usnulu i tri puta u sebi jako „viknem“: volim te, volim te, volim te. I potpuno sam sigurna da me ta osoba u tom trenutku čuje. Jutros sam bila na liniji sa baka Nadom. Poslednjom od stare garde odnosno mojih babo-dedosa. „Volim te, volim te, volim te“, kao da sam viknula (ako smo već prihvatili da je moguće vikati u sebi) baš glasno za sve njih, sad dok je „otrvoren portal“ da mogu da me čuju. 

Pošto naravno zamišljam da je tamo čeka cela ekipa, plus njena sestra i mama koje nisam upoznala, u nekom okruženju i vremenu koje i dalje postoji kakvo je bilo ali je geografski izmešteno. Tamo gde je zamišljam je naša zgrada ali izgleda kao nekad, dvorište je  lepo sređeno sa kanama i kućicom za pse i Spajkijem koji drema u hladu i deda Jovicom koji puši jake cigare u pauzi košenja trave i mazi ga nogom, ali Spajkiju to ne smeta. Međutim, ispod ovog dvorišta teče Sava i nalazi se Slavonski brod, neki isto nepostojeći jer tamo nikad nisam bila, već onakav kakavog sam ga zamišljala kad mi je o njemu pričala i koji sam videla na izbledeloj razglednici. Tamo obavezno ima i prasića sa kojima je plivala kao mala. Ali i strepnje da Savom i dalje plutaju leševi iz Jasenovca na koji je naišla njena sestra i nikada više nije ušla ni u jednu vodu. I to mi je pričala, skoro svaku drugu posetu.

Nakon što se veza prekinula, i nakon što sam se čula sa sestrom jedno tri puta u krug, je l’ si dobro? Jesam. Ti?, Krenula sam mahnito da tražim po stanu ovu fotografiju. I naravno trebalo mi je dosta vremena i isprevrtanih knjiga jer uvek najduže tražimo ono što smo stavili na sigurno mesto da znamo gde je. Sećam se da nisam htela da stavim tu fotografiju negde na neko očigledno mesto, pošto nisam htela da dobije oltarski momenat jer je baka još uvek bila živa i to mi je prosto delovalo pogrešno. Tako da mi je eto, bilo logičnije da je zaturim. I taman kada je krenula da me napušta nada, i kada sam već krenula da se ljutim na sebe dok se istovremeno ljutim na sebe što se ljutim na sebe, fotografija se pojavila u rođendanskoj čestitci (čestici?) ispisanoj njenim rukopisom za moj 11 rođendan. Svake godine sam dobijala čestitke i neki dinar u njima, ali sam baš ovu sačuvala jer je imala točkić koji je menjao brojeve na kalendaru ispod kojeg nacrtana seka drži tortu sa svećicama. Neuništiva moć detalja.

Kada sam konačno pronašla fotografiju, došla sam evo do ovde. Pisanje me je dozivalo celo jutro, moj uslovni refleks i moja droga. Na kraju sam se predala jer to radim valjda ceo život, reči lete, ljudi lete, vreme leti, zapisano ostaje. Pa onda i to zapisano poleti. Sve leti. Očigledno.

Ali dok ne poleti, poželela sam da sastavim spisak stvari, slika, misli teza, koje su mi važne kad mislim na nju, verovatno kao mapiranje još jednog kognitivnog pokušaja da sagledam to istovremeno blisko i u velikoj meri nepoznato biće.

Vezano za baka Nadu, uvek ću pamtiti:

-          Njene dugačke nokte i priču o tome kako joj dugi nalakirani nokti nikad nisu smetali dok radi u laboratoriji

-          Njenu potrebu da mi priča koliko je pedantnost važna jer je njena koleginica u laboratoriji pomešala dve bočice te je umesto vode popila neki rastvor koji ju je momentalno ubio

-          Njenu (moguće i patološku) ljubav prema svojoj majci i hladnoću prema svojoj ćerki

-          Koliko se zbunila kada sam je pitala zašto uvek priča o svojoj mami a nikad o svojoj ćerki

-          Kada mi je skoro pa ponosito ispričala da je mami sve stvari pobacala kroz prozor iz ormara jer je odbila da ga sredi

-          Kako je upoznala dedu kada je sa majkom išla na partijski sastanak

-          Kako je gladovala dok je završavala srednju školu u Splitu i kako su je profesorke poreklom srpkinje mnogo više volele od časnih sestara

-          Kako je volela muža svoje sestre iako je Hrvat uz reči – Ivica je bio retko dobar čovek

-          Kako je namerno volela da kaže mlijeko iako sto godina živi u Beogradu i ni jednu drugu reč nije govorila po ijekavici

-          Kako je obožavala da se prži i preznojava na suncu i da govori da joj ni malo nije vruće i kako ona obožava leto i vrelinu, samo da se više nikad ne desi da se smrzava po snegu u šumi dok beži od Ustaša

-          Kako je mrzela sve crkve jer je to bio njen način da shvati zašto je kao dete morala da bude prekrštena da bi preživela

-          Koliko je zbog toga prezirala kada su se moji roditelji okrenuli crkvi i kako je mrzela što mi kao deca postimo sa uvek istom replikom – greh na usta izlazi, a ne ulazi.

-          Njen love-hate odnos prema maminim tetkama, tj muževljevim sestrama spram kojih se zauvek osećala kao seljanka iz Slavonskog Broda koja je plivala sa prasićima dok su one bile iz „građanske“ porodice o čemu su govorila njihova imena: Rajna i Milica

-          Kako je sočno umela da zamrzi i prokune, ali i da se kroz par dana miri i najslatkorečivijim i nežnim rečima obraća osobi koju je prokunula i omrzla, a najviše kako su i ta ljubav i ta mržnja istovremeno bile jednako uverljive i postojane

-          Kako mi je svako jutro kuvala tursku kafu dok smo živele zajedno i kako je jednom pokupila sa poda moju povraćku bez reči dok sam ja na krevetu ležala onesveštena od alkohola

-          Kako je brata hrabrila da se švaleriše i ne skrašava što je duže moguće

-          Kako je bez problema vrlo eksplicitno govorila da najviše voli našu najmlađu sestru i da je ona prava Patkovićka

-          Kako je bila ponosna na svoju mlađu sestru jer je umela da se bije i tukla je sve koji su tukli nju

-          Kako ju je muvao neki visoki činovnik dok je bila na radnoj akciji i donosio joj je lepe sveske i olovke ali ga je ona odbila jer se tad već viđala sa dedom

-          Da je izgubila sve dlake na tim istim radnim akcijama jer su se mazali blatom protiv komaraca dok su sedeli pored vatre pa su se sve dlake spržile

-          Kako je strašno viknula na mene da će me ubiti kada sam kao dete stavila mokru šaku na sveže okrečeni zid ali srećom nije bila masna već samo mokra pa se otisak osušio

-          Kako je brižljivo vodila računa o svom cveću i o Spajkiju kada je dolazio izranjavljen iz sezone parenja - čistila mu rane i previjala nogicu koju je držao podignutu dok je šepao

-          Njemu premasnu kuhinju sa dodatim decilitrima ulja na već masne sastojke te njenog čuvenog mesa i krompira „u saftu“ u čijim sam se masnim baricama ogledala

-          Da je videla decu sa Kozare i da baš nikada ikada nikada neće poverovati ništa ni jednom Hrvatu, osim Ivici, Ivica je bio divan čovek

-          Da me nakon što sam povratila ceo ručak nikad više nije naterala da pojedem ni jedan zalogaj više i svima je govorila da sam ja jako osetljivo dete jako osetljivog stomaka

-          Kako je odbila da prizna da ništa ne vidi i kako je smišljala izgovore kada je bivalo očigledno da ne vidi sa kime od nas govori

-          Koliko se iracionalno bojala grmljavine gaseći sve stvari iz struje i spuštajući roletne kao da munja želi da uđe baš u njen stan i udari baš u njenu belu tehniku i napravi kuršlus

-          Kako je iznova ponavljala da je ogromna lipa u našem dvorištu muška lipa pa zato ne miriše, a da inače nije znala da postoje muška i ženska lipa

-          Kako je bila „dobra i poslušna“ kada smo je Isidora i ja kupale i kako je svojim duhom razbijala neprijatnost

-          Kako nas je nekada lagala da je posle vecea oprala ruke iako niko od nas očigledno nije čuo puštanje vode

-          Kako je generalno tu i tamo umela da slaže za neke stvari bez meni jasne logike, tipa da je skoro usisavala dok su mrvice pod našim nogama doslovno krckale dok smo hodali

-          Kako je obožavala da se šlihta doktorima i sestrama kojima je brzo ulazila pod kožu jer je ona koleginica laborantkinja i sve ih razume

-          Kako je govorila da je poživela najduže od svih svojih i kako jedva čeka da umre

-          Njenu strast prema Koka Koli koju je revnosno pila i za koju je svaki dan pitala imali je još, najviše baš tim danima u kojima je jedva čekala da umre.