Ko mi buši babl?

Možda je bolje pitanje u stvari, kako sam stvorila sopstveni balb. Danas se čini da smo u bablu i nehotice, istina, jesmo, ali to su mehuri u koje nas stavljaju drugi, a da toga nismo svesni. Ja sam samoj sebi sasvim svesno izgradila svoj mali Ikea švedski babl. 

Recept nije zahtevan: 

1. Nađite posao van Srbije koji radite u Srbiji. 

2. Prestanite da čitate vesti. 

3. Prestanite da učestvujete u internet raspravama. 

4. Na društvenim mrežama postujte samo pozitivne stvari. 

5. Trenirajte.

6. Družite se samo sa pozitivnim ljudima, pročišćenim od toksičnih narativa. (U mnogim slučajevima ovo će značiti izbegavajte roditelje.)

7. Idite na psihoterapiju. Mnogo terapije. 

Poslednja i prva stavka u ovom duhovnom "kleanzingu" naravno, najvažnije su. Moj Ikea babl sve do danas, bio je ne samo snažan, nego i dobro dizajniran. Već mesecima mi se činilo da ga baš ništa ne može poljuljati. Međutim, ni jedan babl ne traje zauvek i izgleda da je teško napraviti izolaciju ekstremno oblim objektima čije transparentne membrane ipak imaju zaštitnu ulogu. Doduše, ne zaboravimo, svaki zid je i zaštita i izolacija od spoljnog sveta odnosno put ka zatočeništvu istovremeno. Takozvani dom/zatvor paradoks najboljeg Kafke. 

Istina, ovaj medijski deo posta prekršila sam par puta. Jednom kada je zajednica podivljala na internetu jer su deca u jezičkoj gimnaziji nešto pogrešila, drugi put kada su uhapsili aktivistkinje zbog bacanja jaja na mural ratnom zločincu, ali moj balon, ostao je netaknut. I ne samo babl, moja gordost, moje nedodirljivo gledanje sa visine nastavilo je da jaše svog mrkog konja. 

A onda se desilo sledeće - izašla sam među ljude. Odvojila sam se od svog kompjutera, svoje rečice pored koje trčkaram, svog malog novobeogradskog raja u koji uranjam kada vazduh nije otrovan i izašla sam među ljude, divne ljude sa kojima sam vodila užasno potresne ali i uzbudljive razgovore, Neki čudan osećaj krenuo je da mi gmiže pod kožom. Moja želatinasta tvrđava krenula je da se trese.

Država čiji sam stanovnik i dalje krenula je da se nadvija nad mojim mehurom. I dalje nosim ružičaste naočare znajući da sam donekle bezbedna, ali neka crna sena nadvija se nada mnom. U mehur mi ulaze sive čestice, garim prečišćivač mehura na maks ali kad vazduh nije preglasan, buka je. Osim otrovnog vazduha, počinjem ponovo da se zagledam u te sene što se nadvijaju, koje mi govore - ne zaboravi, porez koji plaćaš i dalje je nerealno visok a novac koji daješ odlazi na dobrodošlicu Rio Tintu. Ne zaboravi, u tvojoj okolini i dalje se ne veruje ženama koje su žrtve zlostavljanja. Ne zaboravi odrekla si se svoje profesije jer u njoj prosto nije bilo mesta za tebe, a laktanje nikad nije bio tvoj princip. Ne zaboravi, tvoja mala opnica pukla bi onog trenutka kada bi tržište stavilo jedan kensel na tvoju malu krhku slobodicu. 

Ne zaboravi, ovaj čovek koji te sad u taksiju vozi do kuće sa zabave u kojoj su te dotakli neki ljudi koji su toksičnost ove zemlje prelili sa sebe na tebe, rekao ti je - hajde, valjda ćete vi mladi da uradite nešto povodom zagađenja vazduha, a sa njim možete da smenite i ovo drugo zagađenje. 

Pogledao te je kroz retrovizor smešeći se. Uzdahnula si duboko i čula pucanj koji probija bubnu opnu ali niko se nije trgnuo osim tebe.