Kako bi detetu objasnila ko je Ratko Mladić

Teoretski, mogla bih da imam dete, dovoljno veliko da me pita ko je Ratko Mladić, čovek, tačnije ratni zločinac, oko koga se trenutno diže tolika prašina. Teoretski, to bi značilo da osoba čija se sposobnost sećanja još nije ni razvila kada se desila Srebrenica, objašnjava osobici koja nema sećanje čak ni na bombardovanje, nešto o čemu zna samo posredno. Nešto o čemu je saznavala jedino preko buke koja je dolazila od spolja.

Srećom, snimljen je film „Quo Vadis, Aida“ što bi mi znatno olakšalo priču kada bi dete kome objašnjavam Srebrenicu bilo tinejdžerskog uzrasta, barem tinejdžerskog. Teško je oceniti kom uzrastu je prihvatljivo, ako i jednom, da gleda identifikaciju leševa, ali ništa neće promeniti činjenicu da se ta identifikacija desila. 

Ali šta ako bismo rekli da dete koje me pita ko je „čika“ na koga se bacaju jaja, prosto nije dovoljno zrelo da taj film pogleda. Dakle, kada postavim pitanje kako detetu objasniti ko je Ratko Mladić dolazimo do te nezgodne stvari, a to je pitanje kako detetu da objasnim Srebrnicu. Da stvari ne bi bile samo u teoriji, evo sad baš jasno zamišljam lice svoje odrasle sestričine pred sobom i nekako, ne znam odakle bih krenula.

„Tetka, šta se desilo u Srebrnici?“

Da oćutim? Da skrenem sa teme? Da izmanipulišem?

Meni to niko nikad nije zvanično objašnjavao. Šta više, može se reći da je tu vaspitnu ulogu, ni neznajući preuzela Biljana Srbljanović koja je o tome javno govorila, a moji roditelji se slagali, pa pošto je dobila amin od mame i tate, Biljanio viđenje, postalo je i moje. Smatrala sam ga objektivnim i opšte prihvaćenim. Sve dok nisam došla u srednju školu. Tada smo u busu na ekskurziji gledali film u kome Sergej Trifunović šutira trudnu ženu u stomak zato što nosi „muslimansko“ dete. Dečaci sa zadnjeg sedišta u tom trenutku navijaju iz sveg glasa sa odobravanjem kao da su na fudbalskoj utakmici. Ja u suzama odlazim kod razredne i molim je da ugasi film. Ona mi govori da ne dramim. Ostatak puta buljim kroz prozor, plačem i prevrće mi se želudac.

Ukoliko dakle, sami svom detetu ne objasnite šta se desilo u Srebrenici, objasniće im neko drugi na neke druge načine. Istina je, dolazim iz privilegovane porodice i mene je mogla da vaspitava „Biljana“, ali kako kaže drugarica na fejsu – „a šta ćemo sa svim onim grafitima po Žarkovu ili van BG-a. Hoće li se i tu dići sveopšta panika ili u Žarkovu i van Beograda više nije ni bitno šta nam se nalazi na zidovima?“

Ne znam.

Mislim, ne znam šta bih sestričini rekla. Ne želim da se ikada oseti kao što sam se ja osećala u tom autobusu. Odvratno, poniženo i nedovoljno osnaženo da se izborim za ono što mislim da je važno.

Želim, da ako se ikada nađe u raspravi o tome ko je bio Ratko Mladić... E, pa to je možda i najgore od svega vezano za celu ovu priču. 

Hoće li se i dalje, toliko godina kasnije, moja sestričinia, dakle osoba koja je 2016. godište i dalje baktati sa ovom temom? Ili će se ovog puta zaista znati jedna jedina objektivna istina o ratnom zločinu u kojem je izvršen masakr nad nevinim civilima Potočara.

U nekim zemljama verovatno postoje dileme kada je pravo vreme detetu reći da ih nije donela roda već da su nastali nekako drugačije, kod nas će se to pitanje preformulisati u to – kada je pravo vreme objasniti detetu ratove u bivšoj Jugoslaviji. Ili to uopšte neće biti pitanje.

Samo setite se, ako to ne uradite vi, uradiće neko drugi. Obrni okreni, sve nas na kraju vaspita ulica. Samo je pitanje koja, Njegovševa ili ćoše na Žarkovu. Svakako, tu decu jednom će spojiti neke škole i jednom i dalje, opet u budućnosti, mi ćemo imati podeljeno društvo.

No dobro, zašto o tome misliti sad, još su mali.

No dobro, zašto o budućnosti uopšte misliti, hajde još uvek da se gađamo jajima.